УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 24. октобар 2015.

Делимични, непотпуни списак писаца и наслова

НАШИ романсијери и даље успешно држе корак са страним, о чему сведоче завидни тиражи и поновљена издања њихових дела, као и нови наслови. 
Премијеру на светковини књиге имаће и Радован Бели Марковић са романом “Путникова циглана”, у издању Српске књижевне задруге, који је рецензент др Радивоје Микић оценио као виртуозно-језичку приповедачку грађевину.
Четири године после објављивања романа “Велики рат”, за који је добио и НИН-ову и награду “Меша Селимовић”, Александар Гаталица представља се новим романом “Соната за лошег човека”. Поред овог, “Вулкан” је објавио и “Роман у сликама” Гордане Куић и “На погрешној страни реке” Милоша Латиновића.
На штанду “Агоре” пажњу ће свакако привући La sans pareille Милисава Савића, са поднасловом “Љубавни роман с додацима”, “И ноћ се увукла у његово срце” Ђорђа Писарева написан у постмодернистичком маниру и “Изложба” Миодрага Кајтеза, који је познат читаоцима по претходном роману “Порно вежбе”.
РЕПУБЛИКА ЋОПИЋВек од рођења Бранка Ћопића, Вуле Журић је на себи својствен начин обележио романом “Република Ћопић” дајући духoвну биoгрaфиjу вeликoг писцa, oживeвши њeгoвe свeтoвe и снoвe. “Службени гласник” објавио је и MА BELLE Маје Херман Секулић о живoту Mejбл Груjић. У плавом Колу СКЗ објављена је изабрана проза Бранимира Шћепановића “Оно друго време”, са опсежном студијом Мила Ломпара.
Из продукције “Лагуне” издвајају се “Кућа сећања и заборава” Филипа Давида, овенчан НИН-овом наградом, “Иследник” Драгана Великића, до сада најличнија исповест овог писца, “Исусови мемоари” Вука Драшковића, “Осама” Владимира Кецмановића, прича о ратовима деведесетих. Овај издавач објавио је и “Анђео атентата” Светислава Басаре, “Кишне псе” Дејана Стојиљковића, “Ноћ када су дошли сватови” Јелене Бачић Алимпић и “Рајска врата” Љубице Арсић.
“Глобосино Александрија” објавила је нови роман Љиљане Хабјановић Ђуровић. “Гора преображења” је књига о Светом Сави која нас подсећа како су Немањићи стварали српску државу. Гордана Ћирјанић у новом роману “Седам живота принцезе Смиље”, објављеном у “Вукотић медији” пише о необичној жени која је освојила срце краља Петра Другог Карађорђевића.
Рајко Лукач се у кући “Албатрос плус” јавља са романом “Звоно над међама”. На штанду овог издавача наћи ће се и “Белин троугао” Милене Вукоје Стаменковић, веома питка љубавна прича о судбини три жене, историјско-политички роман “Последњи Цицеронови дани” Бојана Драшковића у коме је славни римски говорник у улози романескног јунака.
СРПСКА ВЕРЗИЈА OРВЕЛАИЗ пера два проверена писца фантастике долазе нове књиге у издању “Порталибриса”. Александар Тешић у “2084.” даје српску верзију Орвелове приче водећи читаоце у Протекторат Србију и Београд на води. Шерлок Холмс, Абрахам ван Хелсинг, Филијас Фог, археолог Хауард Картел, Џон Толкинг и њихови сарадници актери су динамичне приче “Тајна старе воденице” Милоша Петковића... Реду “Порталибрисових” писаца фантастике придружује се Душан Булић са романом “Црни храст” који је митолошку авантуру сместио у градски простор.
“Чигоја” је објавила “Слепи споменик” Драгог Бугарчића о филозофији нове паланке и “Монтрелске црне ноћи” Зорана Беарца, роман повратка Дорћолу, смеху и сузама, а “Прометеј” “Запис судбине” Ђорђа Петровића (криминалистички роман о нафтном бизнису) и “Убиство на сунчаном брегу” (који је у стилу Агате Кристи написала Новосађанка Нада Гузина). У издању “Дерете” појавиће се “Плес по ужареном песку” Петра Зеца.
“Седам језивих дана” Младена Вуруне је роман у седам прича у распону између узбудљивих крими заплета и моћне урбане фантастике. Издавач је “Архипелаг” на чијем штанду ће се наћи и “И да се мора запале” Јелене Банковић, о жени разапетој између Београда и Чикага, између љубави и празнине.
У “Парку Логовској” Дана Тодоровић (“Геопоетика”) на трагу Булгакова и Пушкина спаја хумор и мрак људске душе, док Дејан Тиаго Станковић у “Есторилу” говори о португалском хотелу на ободу Лисабона као стецишту политике, новца, емиграције и шпијунаже.
“Опет сам те сањао” Љиљане Шарац о Проклетој Јерини и “Крв у леду” Марије Микетић о краљици Наталији Обреновић објавио је “Евро” као и ”Кроз прстохват цимета” Александре Михаиловић и “Откривања”Сање Богетић.





Животи писаца и владара | Култура | Novosti.rs

ФИЛМ И ПОЕЗИЈА

Стиже руска уметничка револуција

ДЕЛА једног од најузбудљивијих периода у уметности 20. века први пут ће на једној великој, ретроспективној изложби имати "сусрет изблиза" са нашом публиком. Поставка "Руска авангарда у Београду", са 117 радова око 50 познатих уметника који су обележили ову епоху, биће отворена у Музеју историје Југославије, 19. новембра. 
Радови чувених аутора, попут Василија Кандинског, Александра Родченка, Ивана Кљуна, Александра Архипенка, Александра Веснина и Љубов Попове, стижу из чак пет институција: Руског државног архива књижевности и уметности, Државног Ростов-јарославског архитектонско-уметничког музеја, Ивановског обласног уметничког музеја, Јарославског уметничког музеја и Државног историјско-архитектонског, уметничког и пејзажног музеја "Царицино".
Изложбу која нам долази поводом обележавања стогодишњице настанка "Црног квадрата", ремек-дела водећег уметника руске авангарде Казимира Маљевича, које је представљало својеврсну револуцију у уметности, осмислиле су кустоскиње Ана Пакхомова и Фаина Балакховска. Како као дело од непроцењиве вредности, оригинал "Црног квадрата" не напушта Русију, а пред нашом публиком наћи ће се један чајник који је дизајнирао Маљевич.
Избор дела чини преглед руске авангарде, која није представља само јединствени уметнички правац, већ је дала један широк оквир за уметничке, литерарне и позоришне експерименте током прве трећине прошлог века. Овај радикални покрет, који је у једном времену слављен, у другом потпуно оспорен и забрањен, данас представља изузетно раздобље у историји уметности.
Изложба "Руска авангарда у Београду" представиће културно-историјски феномен - настајање покрета у коме су ствараоци у уметности видели замену за религију и пут ка промени друштва. Увођење геометризације у ликовни израз уместо фигуралности представљало је одраз модернизације претежно руралног руског друштва и снажну веру у радничку револуцију, прогрес и индустријализацију.
Поставка ће обухватити скоро све правце руске авангарде: конструктивизам, супрематизам, футуризам и функционализам и то кроз слике, цртеже, илустрације за књиге, скице костима за позориште и филм, порцелан са пропагандним порукама, архитектонске слике.

ИЗ МИЦИЋЕВЕ ОСТАВШТИНЕ 
ПОСТАВКА изложбе биће употпуњена са 11 дела из уметничке оставштине Љубомира Мицића коју баштини Народни музеј у Београду. Радови Архипенка, Кандинског, Лисицког и Козинцове - Еренбург била су саставни део Прве Зенитове међународне изложбе нове уметности коју је Мицић организовао 1924. године у нашем главном граду.

ФИЛМ И ПОЕЗИЈА
ВЕЛИКИ допринос руска авангарда дала је кинематографији и поезији. Зато изложба укључује и скице костима и сценографије за филм "Аелита: Краљица Марса", Александре Екстер, као и графичке илустрације костима и сценографије за представе славног режисера Сергеја Ејзенштајна, који је највише допринео развоју филмске монтаже у светској кинематографији. Део поставке са графичким радовима ће укључити илустрације за књиге "оца руског футуризма", уметника Давида Бурљука, као и радове Наталије Гончарове, Олге Розанове, Велимира Хлебникова и Алексеја Кручена.



Стиже руска уметничка револуција | Култура | Novosti.rs

понедељак, 17. август 2015.

Америка, америчка поезија, благотворне лектире, Бодлер, град, глупост Запада, чудесност, истина, љубав, пољски језик, радозналост, Рембо, руски језик (руске империје), страх, свирепост, време...Чеслав Милош (1911- 2004) ове појмове описао је у делу „Абецедар”

У делу „Абецедар” Чеслав Милош пише о Америци, Бодлеру, глупости Запада, чудесности, истини, љубави

Чеслав Милош (Фото www.culture.pl)
Књигу написану у форми речника, посебно ако се тај речник односи на појмове и имена људи који су чинили живот књижевника какав је Чеслав Милош, читалац може поново да ствара редоследом који сам изабере, креирајући тако редослед догађаја и ствари у пишчевој биографији.
Америка, америчка поезија, благотворне лектире, Бодлер, град, глупост Запада, чудесност, истина, љубав, пољски језик, радозналост, Рембо, руски  језик (руске империје), страх, свирепост, време...Чеслав Милош (1911- 2004) ове појмове описао је у делу „Абецедар” („Лагуна”, превод и аутор поговора Љубица Росић) пишући дело на граници мемоара и есејистике. Чеслав Милош сматра се једним од највећих песника 20. века, рођен је у „срцу Литваније” како је говорио, у Шетејњама, са десет година настањен у Вилну, још од младости супротстављен конзервативним идејама, екстремној десници и једноумљу. Магистрирао је право. Други светски рат провео је у Варшави, а по окончању рата радио је у САД и Француској у дипломатској служби, да би 1951. трајно напустио Пољску и отишао у Париз. Писао је есеје, поезију и прозу.
„Абецедар” великим делом описује Милошев однос према земљама у којима је живео у емиграцији, као и људе које су утицали на његово стваралаштво. Међу њима су били филозофкиња Симона Веј и његов рођак Оскар Милош. У предговору издању „Абецедара” из 2001. године Чеслав Милош је написао: „Старост ме је претворила у кућу отворену за гласове људи које сам некада познавао, као и за оне које сам знао само по чувењу или из књига. Читаво клупко испреплетаних судбина, трагичних и комичних; боје, облици, звучање различитих језика и различитих акцената. Запазио сам и то да сам према својим ближњима више благонаклон него што сам био у младости, да сам мање склон да их осуђујем. Мада понекад подлежем лошим навикама и испод мог пера омакне се пакост...”
Од 1960. Чеслав Милош предавао је у Америци, на  Берклију, више се посвећујући поезији. Године 1980. добио је Нобелову награду за књижевност, 1981. први пут је после тридесет година поново посетио Пољску, која га је за сво то време осуђивала као издајника, а 1990. је постао члан Пољске академије уметности, члан Удружења пољских писаца и почасни грађанин Кракова, града у који се затим преселио. Како пише Љубица Росић, велика животна и интелектуална виталност, као и љубав према путовањима омогућили су му да ствара и у најбољим годинама, када је одликован и Орденом белог орла и добио награду Пољског радија „Дијамантски микрофон”.  Сахрањен је у Кракову.
Ево како је низом контрадикторности, а као да је мислио на ону изреку да су земље великих остварења, земље великих неправди, Милош објаснио Америку: „Какав сјај! Каква беда! Каква хуманост! Каква нехуманост! Каква међусобна благонаклоност! Каква усамљеност човекова! Каква приврженост идеалу! Каква хипокризија! Какав тријумф савести! Какво лицемерје! Америку као земљу супротности можда не морају открити имигранти који су успели. А они који нису успели видеће једино њену бруталност. Ја сам успео, и увек сам се трудио да не заборавим да за то треба да захвалим срећној звезди, а не себи, и да су ту, одмах поред мене, читави квартови несрећника. Штавише, размишљање о њиховом тешком раду и неоствареној нади, као и о гигантском систему затвора у којима су држани бескорисни, будило је у мени скептицизам према декорацијама, односно, чистим кућицама у зеленилу предграђа.”
Међу америчким песницима Милош издваја Волта Витмана, сматра да је „чудесно бити човек и живети међу људима, чак и када знамо за какве су подлости и злочине способни, да се „не може рационализовати љубав према матерњем језику, као што се не може рационализовати љубав према мајци”.
Потресан је део који говори о страху, јунаку 20. века, који је крунисао ратове као уништитеље најбољих људских гена, али је декорисао и тоталитарне режиме. „Другачији је био страх у животу земље под стаљинистичком или хитлеровском влашћу. У руске логоре су депортоване читаве категорије становништва, према листама које су прављене, не без учешћа локалних достава или индивидуално, после хапшења и `осуђивања`...Страх у Варшави под немачком окупацијом имао је разне фазе и интензитете. Четири године носио сам страх као ужарену лопту, примењујући на њу разне стратегије, на пример рационализацију: да ће ми овај или онај документ помоћи...”
Када пише о глупости Запада, Чеслав Милош закључује да је то што зовемо глупошћу ствар другачијег поступања. Ипак наводи оклевање Енглеске и Француске да уђу у Други светски рат, чиме су могле да буду спречене многе људске жртве. Мисли овако: „Чак кад је Европа пасивно посматрала масакре у Босни и свакодневно обасипање Сарајева ватром, последица моје протестне песме била су бесна писма из Француске. Да ја, наводно, позивам у рат, а они не желе да умиру као њихови дедови...А ипак, глупост Запада, чије је име скучена машта, није пука измишљотина нас, горих Европљана. Западњаци сужавају своју машту исцртавајући линију преко центра Европе и говорећи да није у њиховом интересу да се баве мало познатим народима који живе источно од те линије. Западна Европа није учинила ништа да спречи свирепости рата и етничке чистке у Босни, већ су САД на врхунцу моћи, сматрале да се земље Југославије налазе изван сфере њихових интереса, и нису ништа предузимале.”
Марина Вулићевићобјављено: у Политици 17.08.2015.

недеља, 09. август 2015.

Гусеница дрогира мраве, који постају њене слуге и бране је



Гусеница испушта сладак секрет, а мрави који га пробају постају зависни, тврди истраживање јапанских научника и мења традиционалну идеју о “фер размени и сарадњи” између инсеката.

Како преноси “Раша тудеј”, истраживачи су мислили да је живот гусенице плавог лептира сличан краљици пчела или мрава због лојалних слуга. Међутим, ново истраживање тврди нешто сасвим друго

Тим од три научника са Универзитета Кобе, приметио је да мрави који служе гусеници занемарују своје дневне обавезе, чак ни не трагају за храном. Стручњаци су раније претпостављали да су мрави били у близини због неке симбиозе, односно, обостраној сарадњи и суживоту - мрави би служили гусеницу и служили је у замену за слатки секрет.

Међутим, права слободна размена би изгледа како би редови мрава дошли и узели “слаткиш”, служили пар сати гусеници, а онда би отишли. Научници са јапанског универзитета приметили су да одређена група мрава и даље остаје код гусенице.

Научници су открили да гусеница контролише хемијским путем као и гестикулацијом мраве, који су се “навукли” на слатки сируп и постали робови верно слушајући заповести свог господара.

Лептир, док је у форми гусенице, рањив је и не може да се одбрани од предатора као што су стршљени и паукови. Стога, мрави, који су “навучени” на сладак сируп, бране гусеницу и чине њену верну гарду.


ВИДЕО: Гусеница дрогира мраве, који постају њене слуге и бране је | Занимљивости | Novosti.rs

субота, 28. фебруар 2015.

КРАТКЕ (прозе, сећања, искуства) / Стојан Богдановић

У издању Народне библиотеке „Његош“ , из Књажевца, управо се појавио још један бисер завичајне књижевности, збирка прича „Кратке“, у којој се проф. др Стојан Богдановић, прави песник, представља и као велемајстор кратке прозне форме.... видети више 


* * * 
БЕОГРАДСКИ СЕЉАЦИ

Некако у пролеће пред рат, Друштво српско-јеврејског
пријатељства, уз сагласност Владе Србије, организовало је по-
сету Србији двадесетак градоначелника израелских градова. У
израелској делегацији било је и неколико људи из њихових ки-
буца. Неколико председника српских општина јавило се на по-
зив др Кларе Мандић, председнице Друштва српско-јеврејског
пријатељства. Међу њима је био и Чича. Пријавио се да прими и
угости некога из израелске делегације. Састанак је био угово-
рен код Милошевог конака у Београду. Чичи је запао градона-
челник Кохав Јаира, господин пуковник Давид Рош. Занимљив,
преплануо омањи човек. Образован. Говори неколико језика.
Брзомислећи, а опет одмерен. Писмо, захвалницу, по повратку
у Израел, написао је Чичи на српском. Но, да не дужим. После
неколико дана, Чичу поново зове др Мандић. Е то је била једна
изузетно способна жена. Пријатна и одличан организатор. О
њеној лепоти ћу вам причати неком другом згодом. Зове она
Чичу. Каже да има троицу Ираелаца из неких кибуца. Наши
сељаци и не знају шта је то кибуц.
Они би волели да виде неко српско село, каже докторка и
наставља: „Дајте ми, Чича, идеју где да их пошаљемо“.
Чича јој одговара: „Па, докторка, у Србији су све сељаци. Где
год их пошаљете ту ће им

После тридесет и пет година!





БЕСМИСЛЕНО је да је било потребно 35 година "судијања" за нешто што је одмах јасно сваком студенту прве године књижевности.
Књижевник и преводилац Милан Комненић је у четвртак за "Новости" овим речима одреаговао на одлуку Апелационог суда да после три и по деценије одбаци тужбу против њега и издавачког предузећа "Просвета", коју је због "неовлашћеног мењања превода" Маркесовог романа "Јесен патријарха" поднела, као коаутор, преводилац Надежда Поповић. Овим је стављена тачка на маратонски спор, незапамћен у нашој културној јавности, а тужитељки, чији је захтев био да се забрани продаја и растурање књиге, наложено је да Комненићу надокнади судске трошкове у износу од 85.509 динара.
- Читав овај процес био је противан мојим осећањима и уверењима - каже Комненић, напомињући да му коначна одлука суда није донела нимало сатисфакције, већ се, насупрот, после свега осећа депримирано и тужно. - Од почетка сам тврдио да је тужба бесмислена, како са становишта књижевности, тако и здравог разума, а све је личило на неки кафкијански процес, који ће остати крајње непријатно забележен у историји наше културе.
Наглашавајући да се свих ових година уздржавао да јавно коментарише рад судских органа и сам процес, наш саговорник се пита да ли је заиста вредело да се утроши толико времена и државног новца око доказивања ауторства једног књижевног превода. Према његовом мишљењу могуће је и да се све толико одужило јер су код нас ауторска права прилично занемарена.
- Није моје да се мешам у рад суда, али мислим да је у ширем контексту ово маратонско суђење показало колико је у нашем друштву рђаво стање у коме се налазе култура и уметност. Спор који ће по свом трајању вероватно ући и у историју правосуђа мене је често подсећао на неку неуспелу представу театра апсурда - закључује Комненић.

ОСПОРЕНА НАГРАДА
ЖИРИ награде "Др Милош Ђурић", на чијем челу је био професор Радивој Констатиновић, Комненићу је доделио ово најугледније преводилачко признање управо за "Јесен патријарха". Због покренутог судског спора и награда му је тада била оспорена.


Спор због превода књиге завршен после 35 година! | Култура | Novosti.rs