УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 14. јануар 2017.

ПОВОДОМ ТРИ СТРАНИЦЕ ИЗ КОВЧЕГА БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА / Белатукадруз


Тоје тај суморни прозор од јутрос


                                    КОВЧЕГ БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА

(…….)
Добро упознати себе, значи, можда, упознати голем страх, страх од смрти...
Пусто село, аутобуска станица. Аутобус је каснио; можда се покварио? Заустављам неки ауто. - Можете ли да ме повезете? - Да, буразеру, али има да платиш цену аутобуске карте. Поред тога што сам платио вожњу, морао сам - приде ради - да слушам и "брачне јаде" непознатог возача. Човек је, рече, родом из Великог Села, а жена му је са Косова. Жена га је напустила, "из непознатог разлога" и отишла да негује "неког свог парализованог стрица, попа, у неком сеоцу крај Новог Пазара". Рече да ради у некој фабрици пива у Минхену, и да зарађује "преко девет иљада", али понекад ради више од четрнаест сати дневно. И прича човек даље, да му је "жена одвела сина на превару. Довела је неког свог брата да јој у томе помогне. То је директор неке задруге и идиот своје врсте. Тај је удесио преко својих пријатеља да моја жена добије диплому трговачке школе, иако је никад није ни видела..."
Причао је даље: "Жену ћу да убијем неком гвозденом палицом. Отићићу у то село где живи и негује тога парализованог попа, не сам, него са мојим добрим друтарима, сачекаћу је у неком шумарку; ако ми се успротиви, тешко њој! Стрпаћу је у гепек, па пут под ноге што кажу, правац Пожаревац! И онда ћу написати кратко писмо: Или ми доведите синчића или она неће да постоји!"
Најзад, крај путовања; хвала Богу. Варош Кучево.
Хвата се први сутон; на корзоу врви од девојака...
Срео сам Стару уметност у сутон, на путу према Библиотеци: била је у другом стању, трудна. Прошла је крај мене без речи. Очи су јој имале неки неодређени израз, очи животињке која се враћа у свој лог. Тај поглед је, чинило се био тако туп...
Стара уметност ће се породити ускоро; родиће чудовишта.
Барабе барабар. Стојала је група испред Робне куће, гласно се смејала; неко је одваљивао вицеве? Лоренцо Великодушни, Злопоглеђа, Николас, П. Пришаао сам им; театрално смо се поздравили. - Па, где си ти? Ја мислио да си већ у рају?! ...Тако се важне ствари одвијају, а тебе нема! Варош доживљава своју секси -ренесансу, тоне ко Рим у огањ сладострашћа, а ти тамо читаш Давидове Псалме или Павлове Посланице!...Ејј, дижи руке од теологије; не живи се стотину година!...
- Погледај ону секу у белим панталонама...Четрнаест година, а растура се, чоче, боље од Шангајки... погледај ону у жутој блузи, тринаест и по годиница, а нека ти се Николас исповеди!...
Затим су се Николас и Лоренцо окомили на Злопоглеђу. Он је, доиста, био смешан, ко страшило. Натакао је на главу неки бели препотопски шешир, испод кога се нису виделе његове лепе плаве очи...
Ето, то је тужно. Окренуо сам се и махнуо им кад су ми довикнули да пођем са њима у Бачину кафану. Зашто тамо? Тамо би било тескобно ономе што је надолазило у мени, новој уметности, новој мисли...
Стара уметност и стари свет не траже жртву. Нова уметност ме је повела узбрдо, у маглу. Видео сам оне који су некада имали књижевних амбиција, уметничких претензија, али су били отровани, угушени и сахрањени - од фатума паланке или од старе уметности? Спарушили су се као цвеће које нико више не залива, које се никад неће расцветати у својој својој лепоти. Ето, то је тужно.
Минут ћутања у мраку за покојну стару уметност!
Ћутали смо подуже у мраку испод високог дрвећа покрај реке; нисмо могли да видимо лица једни другима, па нам ћутање није пало тешко, није нас учинило смешним. Јер ми смо се много бојали тога, да не испаднемо смешни!
- Песник је умро млад, а нека баба у оближњим селима у брдима гура сто и осму годину! - рече један од мојих пријатеља, док смо шетали кроз гробље и покушавали да пронађемо гроб песника Ф. - Зашто не пандркну она баба, или зашто Бог не узе неког великог грешника, уместо песника Ф., уместо сваког песника којег прерано узе? Бог је често неправедан и дајем за право песнику који вели: Бити на овом свету и бити на оном свету, оба се тебе дочепају / Чудно, без разлике. Зашто "чудно"? Зашто Бог све решава чудима, а нама оставља "разум'. Како да разумом разумно појмим све то? Не, разумом не можемо појмити ТО, него крајностима: тугом или радошћу. Песник такође вели: Радујте се када видите залазак сунца међу својим уснама. А ја кажем...
Растанак. Био је то растанак са старим пријатељима. Ишли смо полако и причали о првој особини уметности, "свеобухватности". Саветовали су ми како да пишем, "једноставно, ко Шекспир. Прави белешке на цедуљама, о свему што си видео, о људима, птицама, небу, о заласцима, коњима и животињама уопште..."
Враћао сам се последњим аутобусом из вароши у родно село око поноћи, и дуго нисам могао да заспим. Спаковао сам ствари за Београд...
Летњи Рost Scriptum. Био сам на плажи "Код Туљине баште. Дечаци су се играли кулаша.Плочасте каменове су ређали, правили кулу. Одмицали су се десетак корака од куле и великим камењем с рамена циљали кулу. Тражећи плочасто камење за кулу зашао сам у густу ракиту, ишао двадесетак корака, кад је наједанпут бану испред мене бели спруд, као неко неваспитано дете исплазивши свој дуги језик. Тај спруд није био већи од једног сеоског дворишта. То пешчано двориште имало је живу ограду - густу ракиту, налик на шикару, кроз коју је немогуће било пробијати се, тамо где се сливају слапови беле лозе. Тиха, дивна и скровита авлија, алија. Како је не открих пре? Али оно што је било још необичније то су вране, хиљаде врана лежало је на песку тог спруда, ко нека птичија војска; стражари су будно мотрили, док су се неке вране тукле крилима и крештале... Начинио сам неопрезан корак; стражари ме опазише и гракнуше; читава се војска узбуни тешко замахујући крилима црним; сударале су се вране, крештале; велико јато кружило је у ниском кругу заклонивши небо и сунце. Неке од врана издвојише се и почеше да слећу на врх неке старе и разгранате високе тополе. Испред мене побеже лисица! На песку је лежао остатак нечега што је некада био срндаћ... Запахну ме одвратан воњ стрвине. Окренух се и пођох уназад... Дечаци су и даље играли своју игру.
Пошао сам према селу, јер се ближио тренутак кад ћу да отпутујем.
Мајка ме је чекала у кухињи. Припремала се да иде на наше имање на Пеку, да залива башту.
Опраштали смо се без речи. После је она отишла, а ја сам поново препаковао путну торбу, додао још неке књиге (Бодлерове и Рилкеове). При том, стално ми је у сећању кружила слика оног скривеног спруда са јатом лешинара. Сунце је преплавило не само авлије између којих сам ишао, већ и пут. Газио сам по светлости, ишао сам према будућности. Према новом животу, непознатом, сатканом од пролазних варки, обмана и среће, али животу који је раскинуо са пређашшим заблудама и бесмисленим заносима и пркосима...

Стр.  109 - 111
корице истоимене књиге, београд, 2006, око 220 стр.

_____________
    


На овај одломак, горе публикован, налетео сам у сумрак једне од ових зимских вечери средином јануара 2017. године, у књизи "КОВЧЕГ безразложних успомена", штампаној 2006. године у симболичном броју примерака. Књига има уобичајени формат, броширано је издање, око 220 стр. Нећете веровати,за ових протеклих десетак и нешто година, углавном непознати ми поручиоци, из Србије, не из света, из унутрашњости, не из Београда, поручили су цигло 6 примерака!! Да сам само приповедач и песник,тј. да "живим" само од писања, одавно бих умро од глади, можда оне исте године када је ова књига штампана? То није једина и прва моја књига, која је стицајем више околности, имала веома тужну судбину у једном злосрећниом свету који је дубоко огрезао у помодарству, себичности и гребаторству. Ту књигу нису хвалили моји књижевни непријатељи, што је некако и очекивано, али је нису прочитали ни моји тзв.пријатељи. што је сасвим неприродно! 

Око мене се формирао један круг амбициосних људи нарочито од времена када је "Сазвежђе З" почело да се шири инерцијом или енергијом концентричних кругова, Скоро сви су се љубазно осмехивали, тј. највећи број њих, слали ми своје рукописе које нисам поручивао и очекивали да публикујем све што су ми слали трак-трак поштом (електронском).Већина је тих људи живела много боље од мене, лагодније; лакше је објављивала књиге; многи међу њима су се толико извештили да нађу пара за штампање својих рукописа - за то су поједини били даровитији него као књижевници.... 

А тек кад је реч о спорту званом "књижевне награде", понеки су заиста, "испекли" и тај ђавољи занат последњи година - да се дочепају - барем двадесетак од рецимо петсто некаквих књижевних награда! Књижевност су и тај свет који се вртео у том кругу, не више око мене, хвала богу, књижевне нагрде (није грешка!), нагрдиле... Међутим, појединци су јурили за химерама, и упркос годинама, старењу, искуству, болестима, за књижевним нагрдама до смрти. Сви су овде сањали да добију, после свега, уз скромну плату, и националну пензију, за хватање зала, наравно...

Ко ово буде читао, и ако, ако помисли да сам јутрос устао на леву ногу, неће много промашити. Јутрос сам устао први, око 7. И онда гледао кроз прозор на оближњи кров како се бори пар - ваљда се тако зову - гачци? око корице хлеба. (Оне две наше црне птице.) Пар су, сликао сам их већ толико пута, али хлеб не деле. Прво је мужјак покушавао да кљуцне,али му женка није дала, одскочила би са својим парчетом хлеба у кљуну, и увек упадала у дубљи снег, док је мужјак ишао и кљуцао мрвице за њом. Сачекавши тренутак да јој отме парченце хлеба и да се стушти надоле... Грозна слика. Вероватно су и људи такви? Потресла ме је новинска вест о оном човеку који је завршио на ВМА, гладовао је скоро 5-6 дана, да би имала шта да поједу његова деца, стара мајка и жена. У каквом ми то свету живимо? Колико је таквих, или још страшнијих прича, остало неиспричано? На гробљу Лешће је пре неки дан умро ноћу неки бескућник. Пре извесног времена је била вест о неким човеку бескућнику из Ниша, који живи у напуштеној гробници! - Шта политичари раде? А о чему пишу песници и писци? Као и обични људи, и сви ти апострофирани, имају маске на лицима. Маске-људи. Такви су ме разочарали, таквих има и међу мојим тзв. пријатељима у Србији. Криза је од људи временом направила не камиказе, него наказе.

Треба скидати маске свим тим малим људима, скоројевићима... Што би да живе на туђ рачун!...
Е,ваљда због тога утиска машио сам се књиге, КОВЧЕГА, има још неколико примерака, и књига се отворила на 108. страни, која се завршава причом о страху, којом одломак у овом посту почиње. "Добро упознати себе, значи, можда, упознати голем страх, страх од смрти..." После те реченице следи одломак, који се односи на један период, рецимо, и моје младости, и који је могао понети, барем овде, један другачији, прави наслов "Растанак". У одломку је то био растанак са мојим старим ондашњим пријатељима, Кучевом, завичајем, родним местом и дивним печким плажама, које је све одреда прогутала прашума речна која се формирала последњих четрдесетак година.
Описао сам како изгледају (младе) барабе барабар. Неки су од њих, последњих деценија, променили свет. Али они најжилавији, успели су да се снађу у том свету који је последњеих година, постајао гори од прашуме. Како, то само они знају.
Сад немају више на лицима оне маске које су имали на корзоу седамдесетих минулог века. Сад имају неке друге маске. Улицама ходају маскирани; без душа; душе су и савест ко зна где и када погубили негде успут...Не нису они своје душе погубили на почетку те етапе назване у мојој књизи - мало патетично - "ЈЕСИ ЛИ СЕ НАВОЛЕЛА, ДИЛБЕР КОНО ЛЕ, МОРИ, ДВЕ ВЕЧЕРИ БЕЗ МЕНЕ?"  То је дошло верменом, коју годину касније, у том досадном или пустом свету у коме је  изгледа било дозвољено - све, јер да није, зар би се тај свет толико срозао, и зар би прихватио неке нечасне и недостојне улоге у уметности шкарта и бофла? ... 



Нема коментара: